Imao sam četrnaest godina kada sam prvi put ušao u stolarsku radionicu sa ozbiljnom željom da naučim kako se drvo obrađuje i kako od njega nastaje proizvod.
Još pre toga voleo sam da pravim stvari svojim rukama — da gulim, stružem i oblikujem komade drveta u avion, palicu za bejzbol ili nešto što sam zamislio.
Majstor Rata
Prvi pravi majstor od kojeg sam učio bio je majstor Rata, vlasnik radionice. Bio je strog, ali je veoma cenio trud, pažnju i iskrenu želju da se nešto nauči. Tu sam počeo da razumem staru izreku: „Zanat se ne uči, zanat se krade.“ Nije bilo dovoljno videti kako se nešto radi; želeo sam da razumem zašto se radi upravo tako.
„Bravo, kolega. Bravo, majstore.“
Nedugo nakon završetka srednje škole radili smo zahtevan enterijer velikog restorana. Posao je završen bez greške. Majstor Rata je po završetku okupio ekipu na ručku u moju čast, pružio mi ruku, zagrlio me i rekao te reči. Taj trenutak pamtim jer ime majstora za mene nije došlo sa alatom niti diplomom, već sa priznanjem čoveka od kojeg sam učio.
Zašto je nastao Gospodin Majstor?
Kasnije, baveći se razvojem, uvozom i trgovinom vratima, suočio sam se sa problemom: kvalitetan proizvod često nije imao ko kvalitetno da ugradi. Neznanje, nestručnost, aljkavost, neodgovornost i loš odnos prema kupcu pretvarali su problem montaže u problem proizvoda, firme i poverenja.
Odlučio sam da više ne govorim samo kako bi stvari trebalo da izgledaju, već da svojim primerom pokažem ono u šta verujem: da majstor može biti stručan, kulturan, odgovoran, uredan, pouzdan i spreman da stane iza svog rada.
Tako je nastao Gospodin Majstor. Danas iza tog imena stojim ja, ali cilj nije da zauvek ostane ime jednog čoveka. Želim da ono vremenom postane standard i ideja kojoj vredi težiti.
Poverenje se ne traži. Poverenje se zaslužuje.
